Flekicca

Posveceno mojoj maloj zvezdici (:

Nakon napornog dana na poslu, i prenatrpanog rasporeda izmedju kuće i radnog mesta, uspela je da se dočepa omiljene fotelje i crvenog notesa. U taj notes zapisivala je sve svoje misli i zapažanja koja joj se dešavaju tokom nedelje. Miris ness kafe i komfor doma, pružili su joj potrebnu inspiraciju ne bi li i tog dana napisala nešto što joj znači. Ne bi li sa običnom hartijom podelila svoja osećanja o osobi do koje joj je veoma stalo, o kojoj je toliko toga saznala za vrlo kratko vreme.
Uzela je crnu olovku i finim, tankim, elegantnim slovima započela misao...
Uvek kada je tužna, u depresiji, kada ima probleme sa šefom, zna da će moći da računa na nju. Ona je njena zvezda. Već prvog dana škole kada su se upoznale, znala je da je ona nešto posebno. Nikada nije upoznala osobu koja dvadesetčetiri sata može da se smeje i kada je situacija napeta i krizna. Nikada joj nije bilo teško da pokloni osmeh, jer zna da njen osmeh može da otopi i najdeblji led, i da zaceli najdublju ranu. Nikada nije bila sama, uvek je bila okružena dragim ljudima, uvek je bila najpopularnija u društvu. Ipak ona je bila njena najbolja drugarica. Sećala se lepih trenutaka, razgovora do kasnih noćnih sati, simpatija i ljubavi, saveta i šala. Prva odbačena ljubav, ona je bila tu. Prva suza na licu zbog budale, ona je bila pored nje. Prvo napijanje, prvo bežanje... sve su prošle zajedno. Nije bilo dana da se ne čuju. Svakog jutra kada se probudi, morala je da je nazove, čisto da se jave jedna drugoj, da prokomentarišu snove, dečke. Dok bi jedna prala zube, druga bi joj pričala preko spikerfona, čak i za vreme jela bile su na vezi. Imale su tajne signale, tajne poruke i pozdrave. Stvari koje samo one razumeju.
Ponekada nisu ni morale da progovore, jedan pogled bi bio dovoljan da se zna šta misli, oseća. Srednja škola bila im je najlepše doba. Mnogo uspomena i lepih trenutaka. Puno potpisa na klupama, puno fotografija u albumima.
Njena sjajna zvezda, imala je oči boje kestena. Te oči očarale su celu školu. Dečaci su se borili sa nju, a ona je pored svih muškarčina izabrala njega. Bili su zajedno dugo godina, skorom celo školovanje, a onda su pukli. Nije znala zašto, nije znala kako. Samo je znala da nije sama, imaju jedna drugu i da će bol ubrzo proći. Sama njena pojava obasjala bi i najveću tamu, miris njene kose bi probudio svakog iz sna. Iako je znala da bude neodgovorna, lenja i detinjasta... ona ju je volela i podržavala. Sve njene greške ona bi joj opraštala, sve njene suze ona bi brisala. Kada bi je neko povredio i naneo bol, bila je spremna da ga povredi jače, gore, da mu nanese strahovit bol, jer se plašila da joj neko ne ugasi njenu sjajnu zvezdu. Svaki put, kada je bila u depresiji, tužna i neraspoložena, ona bi napravila tako sladak zvuk, složila bi facu kojoj niko nije mogao da odoli. Naravno uvek je bilo vredno. Samo je ona znala kako se oseća, samo je ona znala šta želi kada grize donju usnu, kada cupka nogom ili kada grebe po dlanu. U tim trenutcima, zvezda bi joj pružila ruku i držala je čvrsto, sve dok joj u venama ne poteče mirna krv. Bile su totalno različite, a opet sasvim iste. Zvezda je volela Sunce, nebo, svetlost i sjaj, dok je ona volela, mrak, mesec, noć i tamu. Fenserka i rokerka, ko bi rekao da mogu biti najbolje drugarice zauvek?! Niko! Ali one su to znale, bile i ostale.